Privreda

Srpska ekonomija je bila u kolapsu tokom 1990ih. Godine 1993. zabeležena je druga najveća inflacija u istoriji ekonomije 2,35 · 10²³ procenata (64% dnevno)^[12].Prosečna plata u decembru 1993. iznosila je 21 marku. U najkritičnijim momentima dolazilo je i do nestašica hrane^[13]. Srbiji su uvedene opšte sankcije Saveta bezbednosti UN 1992. Veći deo sankcija je ukinut 1996, 2000, 2001. i 2005. kada je u potpunosti normalizovana trgovina sa SAD.
Poljoprivreda čini 16,6% nacionalnog BDP-a, industrija 25,5% i uslužne delatnosti 57,9%. Ukupni BDP za 2007. je bio oko 44,8 milijardi dolara. Dok je BDP-PPP za 2007. po stanovniku iznosio 10,375 dolara^[14]. Srbija se nalazi na površini od ukupno 8.840.000 hektara (vidi još: Poljoprivreda Srbije). Površina poljoprivrednog zemljišta obuhvata 5.734.000 hektara (0,56 ha po stanovniku), a na oko 4.867.000 hektara te površine prostire se obradivo zemljište (0,46 ha po stanovniku). Oko 70% ukupne teritorije Srbije čini poljoprivredno zemljište, dok je 30% pod šumama.^[15] Najveći ratarski kraj je Vojvodina. Gaji se žito, kukuruz, suncokret i soja, te u manjoj meri povrtarske kulture. Najpoznatiji krompir je iz Ivanjice, paprika iz Leskovca, a kupus iz Futoga. Šumadija je poznata po voćarstvu; Vršac, obronci Fruške gore, Aleksandrovačka Župa i deo Metohije po vinogradima. Stočarstvo je razvijeno u Raškoj i u istočnoj Srbiji. Metohija je plodna žitnica. Kosovo je najveće nalazište lignita u Evropi. Homoljske planine su nalazište bakra. Severni deo Banata je bogat naftom i zemnim gasom.
Srbija raspolaže sa oko 2.961.000 radno-sposobnog stanovništva, sa stopom nezaposlenosti od 21,56%^[16] (Kosovo i Metohija oko 50%). U poljoprivredi radi oko 30%, industriji 46% i uslužnim delatnostima 24% (2002, bez Kosova i Metohije). Stopa inflacionog rasta preko 6,5%.
Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Republike Srbije za period januar-decembar 2007. godine iznosila je 19.790,9 miliona evra^[17]. Izvoz je iznosio 6432,2 miliona, a uvoz 13358,7 miliona. Spoljnotrgovinska robna razmena bila je najveća sa članicama Evropske unije, oko 60%. U izvozu, glavni spoljnotrgovinski partneri, pojedinačno, bili su: Italija (1.094,2 miliona dolara); Bosna i Hercegovina (1.042,1 miliona dolara) i Crna Gora (950,9 miliona dolara). U uvozu, glavni spoljnotrgovinski partneri, pojedinačno, bili su: Ruska Federacija (2.625,9 miliona dolara, uglavnom uvoz energenata); Nemačka (2.169,7 miliona dolara) i Italija (1.777,8 miliona dolara). U izvozu za 2007. godinu najveće učešće imaju: gvožđe i čelik (1.094 miliona dolara); obojeni metali (694 miliona dolara); povrće i voće (467 miliona dolara); odeća (445 miliona dolara) i proizvodi od metala (426 miliona dolara). Kod uvoza, najviše su zastupljeni: nafta i naftni derivati (1.962 miliona dolara); drumska vozila (1.503 miliona dolara); gvožđe i čelik (917 miliona dolara); industrijske mašine za opštu upotrebu (881 miliona dolara) i električne mašine i aparati (807 miliona dolara).
Po podacima Svetske banke i MMF Srbija je 1991. godine bila dužna 3.9 milijardi eura, a 2009 godine se taj dug povećao na 30.6 milijardi. ^[18]

Najveci gradovi u Srbiji

Najveći gradovi Srbije su: Beograd (1.650.786), Novi Sad (299.584), Priština (200.000), Niš (245.400), Kragujevac (192.000) Leskovac (165.000), i Subotica (99.500).
Najveći gradovi Centralne Srbije (po podacima iz 2006.):

• Beograd = 1.650.000 (sa okolinom oko 2.150.000)
• Niš = 253.400
• Kragujevac = 192.300
• Leskovac=165.000
• Čačak = 142.200
• Kraljevo = 121.400
• Šabac = 114.000
• Smederevo = 105.600
• Valjevo = 61.400
• Kruševac = 60.200
• Zaječar = 57.400
• Užice = 60.000
• Vranje = 55.000
• Novi Pazar = 55.000
• Požarevac = 43.800
• Pirot = 40.600
• Bor = 39.400
• Jagodina = 35.500
• Prokuplje = 27.000
• Paraćin = 32.300
• Smederevska Palanka = 25.300
• Aranđelovac = 24.300
• Gornji Milanovac = 28.900
• Lazarevac = 23.600
• Obrenovac = 23.600
• Mladenovac = 22.100
• Loznica = 20.700
• Ćuprija = 23.400
• Priboj = 19.500

Najveći gradovi Vojvodine (po podacima iz 2006.):

• Novi Sad = 299.584 {sa okolinom oko 350.000}
• Subotica = 99.500
• Zrenjanin = 79.500
• Pančevo = 145.000
• Sombor = 51.000
• Kikinda = 41.800
• Sremska Mitrovica = 39.000
• Vršac = 36.000
• Ruma = 32.100
• Bačka Palanka = 29.400
• Inđija = 26.200
• Vrbas = 25.900
• Bečej = 25.700
• Senta = 20.400
• Kula = 19.300
• Apatin = 19.300
• Temerin = 19.100

Najveći gradovi Kosova i Metohije (po podacima iz 2005.):

• Priština = 372.000
• Prizren = 121.000
• Peć = 80.600
• Đakovica = 74.900
• Kosovska Mitrovica = 74.600
• Gnjilane = 67.600
• Podujevo = 47.000
• Uroševac = 39.800
• Kosovo Polje = 27.900
• Orahovac = 23.400

Banje u Srbiji

Vrnjačka Banja je udaljena oko 200km južno od Beograda. Nalazi se u severnoj podgorini planine Goč, na oko 325m nadmorske visine, u dolinama i dolinskim stranama Lipovačke i Vrnjačke reke, desne pritoke Zapadne Morave. Klima je tipično kontinentalna sa prosečnom godišnjom teperaturom 10,5°C, a srednja letnja 20°C i 764mm vodenog taloga. U Vrnjačkoj Banji se nalaze izvorišta desetak mineralnih i termomineralnih voda različitih hemijskih i fizičkih osobina. Preko 100 godina Vrnjačka Banja neguje turističku, ali i lečilišnu funkciju.
Vrnjačka Banja mapa

Niška Banja se nalazi na jugoistoku Srbije, pored magistralnog pravca Niš-Sofija. Leži u podnožju Koritnjaka, ogranka Suve Planine, na nadmorskoj visini od 248 m. Udaljena je 10 km od Niša i 250 km od Beograda.
Niška Banja mapa.




Prolom banja se nalazi300 km južno od Beograda, 85 km od Niša, 23 km jugoistočno od Kuršumlije, na južnim padinama planine Sokolovice (550-668 m nadmorske visine).
Prolom Banja mapa

Srbija u praistoriji

Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današe Republike Srbije, datiraju u vreme poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pne^[3]. Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca^[3].

Lepenski Vir: Praroditeljka, skulptura iz svetilišta XLIV

Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistoriskih kultura^[3], kulturu Lepenskog Vira. Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pne. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta.

Ovaj članak je dio serije Istorija Srbije

Srednjovekovna Srbija

Raška

Srpsko Carstvo

Moravska Srbija

Bitka na Kosovu

Srpska Despotovina

Otomanska Srbija

Smederevski sandžak

Austrijska Srbija 1717-39

Prvi srpski ustanak

Drugi srpski ustanak

Moderna Srbija

Kneževina Srbija

Kraljevina Srbija

Srbija u prvom svetskom ratu

Kraljevina Jugoslavija

Nedićeva Srbija

SFR Jugoslavija

Socijalistička Republika Srbija

Srbija u jugoslovenskim ratovima

SR Jugoslavija

Srbija i Crna Gora

Republika Srbija

Istorija Vojvodine

Istorija Kosova

Ova kutijica: pogledaj • razgovor • uredi

Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča - Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu^[4]. Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (-{Lady of Vinča}-, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo...)^[5].

Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pne. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. godine pne, kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta^[3]. Između 1200. godine pne. i 1000. godine pne, na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pne (period od 1125. godine pne. do 750. godine pne.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. godine pne. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. godine pne. i 100. godine pne. vodili ratove sa makedonskim kraljevima.

Nacionalni parkovi Srbije

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.
Укупна површина Националног парка износи 63.608 хектара, а заштитном зоном обухваћено је 93.968 хектара. Основни природни феномен овог подручја је грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на око 100 km десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2 - 8 km уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 - 800 метара надморске висине. Ово подручје - подручје Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

Национални парк Копаоник се налази у централном делу Републике Србије. Због својих природних вредности, 1981. године Копаоник је проглашен за национални парк. Национални парк Копаоник обухвата површину од 11.810 хектара и по броју ендемичних врста представља један од најзначајнијих центара биодиверзитета ендемичне флоре Србије.




Национални парк Тара обухвата површину од 22.000 хектара на највишем делу планине Таре и налази се на територији општина Бајина Башта и Ужице, у западном делу Републике Србије.

На подлози од кречњака реке као што су Бели Рзав, Рача, Дервента су направиле дубоке клисуре и кањоне. Поред тога се јављају вртаче, пећине и увале. На тај начин су створена прибежишта у којима се све до данас очувао богат биљни и животињски свет. Велика хетерогеност рељефа, разноврсност геолошке подлоге, влажнија клима и топла кречњачка станишта, условили су стварање бројних шумских екосистема веома сложеног састава са великим бројем реликтних и ендемских врста које представљају праве природне вредности и реткости.




Национални парк Фрушка гора се налази у Војводини, у Србији, недалеко од Новог Сада. Проглашен је 1960. године. Највиши врхови су Црвени чот (538 m), Орловац (512 m) и туристички центар Иришки венац (490 m). Пружа се дуж десне обале Дунава, дуга 80, а широка 15 km. Стварање планине почело у мезозоику, пре 90 милиона година; научници је називају „огледало геолошке прошлости“ — на њој су пронађене 164 животињске фосилне врсте, старе око 123 милиона година. Фрушка гора богата је шумама храста, граба, букве, липе и другог дрвећа; са заштићених преко 50 биљних врста.

На планини постоји и више археолошких налазишта (неолит, бакарно, бронзано и римско доба), као и стари фрушкогорски манастири (укупно 17), настали од краја 15. до 18. века, познати по специфичној архитектури, богатим ризницама, библиотекама и фрескама. Средиште управе Националног парка је у Сремској Каменици.

Srbija

Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и једним делом у средњој Европи (Панонској низији).^[6] Главни град је Београд. Са 1.576.124 становника по попису из 2002. године, он је административно и економско средиште државе. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином.
Србија је од завршетка Првог светског рата била оснивач и саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.
У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија^[7]. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, су 17. фебруара 2008. једнострано прогласиле независност, коју Србија не признаје.

Република Србија је постала званичан кандидат за чланство у Европској унији у марту 2012. године.